Angelina Radulovic - zaposlena mama
Angelina Radulović: Mnoge uspešne mame preduzetnice svoje poslove započele su upravo posle rođenja deteta

Angelina je mama troje dece, uzrasta 15 i po, 13 i 9 i po godina, i marketing menadžer. Ova četrdesettrogodišnja mama takođe stoji iza bloga „Mamin svet“ i jedna od osnivačica Udruženja „Roditelj“. Ona i suprug su, bez obzira na stalan posao i uspešne karijere, sa svoje troje dece rešili da se presele u Australiju, u Pert i tamo počnu iznova. O tome šta sada radi i kako se prilagođavala promenama tokom roditeljstva pričala je za naš portal.

Zaposlena mama: Angelina Radulović

Da li ste na isti način obavljali posao pre rođenja prvog deteta? Kako je izgledao jedan vaš dan?

S obzirom na to da sam 12 godina bila u novinarskoj profesiji i radila u dnevnom listu, moj posao, u stvari pre bih rekla, odnos prema poslu se drastično razlikovao pre i posle dece. Odjednom je posao koji sam zaista obožavala, ali koji nema striktno radno vreme i podrazumeva da ne možete da posao ostavite na poslu, već priče koje radite uvek nosite sa sobom, postao sekundaran. Ne kažem da je nemoguće uspešno razvijati karijeru i imati decu, ali je potrebno da se uklopi dosta kockica i da mama uglavnom ima mnogo dodatnih ruku podrške, kojih u našem slučaju nije bilo, suprug i ja smo decu podizali sami. Ja sam, naravno i dalje sa mnogo ljubavi i pažnje radila svoj posao, ali je bilo neminovno da se moje roditeljstvo odrazi na kvalitet mog rada i pre svega prisustvo na poslu – kada ste svako malo na bolovanju, urednik će vremenom prestati da računa na vas za iznenadne i važne događaje. Ipak, verujem da kada ste u dobrom kolektivu, sve može dobro da se organizuje i mnogo zavisi od toga kakvi su vam nadređeni i kakva je kultura firme u kojoj radite. Ja sam doživela i da budem degradirana na nižu poziciju zbog tih stalnih bolovanja a s druge strane, imala sam i urednicu koja mi je dozvolila da radim od kuće u trudnoći jer sam morala da mirujem. Ipak, za sve to vreme, usklađivanje posla i roditeljstva kako to zovu, za mene je više bilo niz beskrajne griže savesti - na poslu da nisam dovoljno posvećena (što nije tačno, jer verujem da su majke najbolji radnici jer nemaju vremena za razvlačenje i odugovlačenje pa su veoma efikasne), a u majčinstvu da moja ambicija prouzrokuje da nisam posvećena deci u potpunosti.

Moram i da naglasim, da iako sam ja svesno odabrala svoje prioritete i kao novinarka nisam ostvarila verovatno ni mali deo onoga što sam mogla, ja sam tu svoju potrebu da pišem i da se bavim stvarima koje me zanimaju ostvarila na drugim poljima – pre svega kroz pisanje roditeljskog bloga, a zatim kroz društveno angažovanje na okupljanju i motivisanju roditelja da se bave svojim pravima.

Te dve aktivnosti donele su mi mnogo više uspeha, poznanstava, društvenog prepoznavanja, pa i novčane satisfakcije nego novinarska karijera, a zahvaljujući tim iskustvima sam kasnije započela karijeru u marketingu i razvila sopstveni posao. Tako da neke mame koje upravo sada grize savest što rade ili ne znaju kako da objasne šefovima da one imaju i privatni život, nemojte se razočarati već gledajte gde vas vaša interesovanja vode.

Gde ste trenutno poslovno angažovani?

Trenutno radim kao marketing menadžer u jednoj australijskoj firmi u Pertu. Ovo mi je prvi “full time” posao otkako smo se pre dve i po godine odselili iz Beograda. Naša porodica, a deca naročito prošla su kroz razne faze našeg poslovnog prilagođavanja, teškog početka u novoj zemlji i čestog menjanja ritma dana zbog različitih novih poslova. To su sve sjajno izdržali i bili puni razumevanja, na čemu sam im beskrajno zahvalna. Bilo je dana kada smo suprug i ja bukvalno radili po 16 sati dnevno, a oni su veoma samostalni i razumni, što nam je mnogo olakšalo navikavanje na novu sredinu.

Kada ste počinjali da radite nakon porođaja?

Kako suprug i ja nismo imali privilegiju “baka i deka servisa”, na posao sam se vraćala čim mi je isticalo zakonsko porodiljsko odsustvo. Prvi i drugi put je to bilo posle godinu dana, a treći put posle dve godine. Moram reći da su mi ti periodi bili jako teški, naročito posle rođenja prvog deteta, jer je najstarija devojčica s 11 meseci krenula u vrtić. Bila je premala za kolektiv i prve dve godine su bile beskrajan niz njenih razboljevanja, mojih bolovanja ili rada od kuće, griže savesti i vraćanja deteta u vrtić čim je malo zalečimo. Tek sa trećim detetom mogla sam da platim pomoć da čuva decu ako se neko od njih razboli. Gledam mame ovde u Australiji kako bez problema pauziraju posao nekoliko godina ako žele da provedu neko vreme sa svojom decom i bude mi bude žao svega što mnogi roditelji u Srbiji prolaze posle rođenja deteta, jer to vreme ne može da se vrati. Doduše u Australiji postoji i praktičan razlog zašto mame pauziraju s poslom, jer je vrtić jako skup pa se porodici isplati i finansijski da mama bude kod kuće do detetove četvrte godine kada počinje “predškolsko”.

Odlučili ste se za veliki korak u jednom momentu – da ostavite sve i sa porodicom preselite u daleku Australiju. Sigurno da nije bilo lako doneti tu odluku. Kako ste presekli i krenuli?

Tako što smo pratili naše želje i shvatili da možda žrtvujemo mnogo toga ali gradimo bolju budućnost za našu decu. To je bila jedna od najtežih ali i najboljih odluka u našem životu. Verujemo u vaspitanje primerom i nismo želeli da posle toliko godina nadanja u boljitke na svim poljima u Srbiji, naša deca nas gledaju ogorčene i nezadovoljne, ljuta na nas što nismo nešto probali da promenimo.

Borili smo se “rukama i nogama” za šansu da odemo da živimo u Australiji i našli smo je tako što sam ja u 41. godini upisala master studije marketinga.

Tome je mnogo pripreme, raspitivanja, iščitavanja, jurenja papira, učenja engleskog. Došli smo na moju privremenu studentsku vizu, sa dugom, bez poznanstava, da ja studiram na stranom jeziku i da počnemo ne od nule, nego od minusa. Skočili smo u nešto potpuno nepoznato, 13.000 kilometara daleko od kuće. Veliko olakšanje i pomoć nam je bilo što moja sestra od tetke živi u Pertu, na njihov nagovor smo i izabrali Australiju, a njihova pomoć i podrška bila je nemerljiva, jer okrenuti život naopačke posle 40. je hrabro i blesavo. Ali svakako je ogroman rez i fenomenalna promena u životu, jer te taj ogroman izlazak iz zone komfora tako “istrese iz gaća” da uradiš stvari za koje ni pojma nisi imao da ih ikada možeš I probati a kamoli postići.

Teško mi je da sve što smo proživeli izrazim u nekoliko rečenica, pisala sam dosta o našoj životnoj avanturi na Maminom svetu, ali samo želim da ohrabrim one koji se dvoume – bilo je to jako teško ali fenomenalno iskustvo, ja sam završila master, dobila posao u struci, živimo u prelepom gradu i to nikada opuštenije i rasterećenije a deca su prezadovoljna i potpuno integrisana posle samo dve i po godine. Nemamo još stalnu vizu ali i da je ne dobijemo, ovo iskustvo je toliko obogaćujuće da nam je zauvek promenilo živote. Ako želite promene -menjajte, sve su to odlična životna iskustva.

Kako ste usklađivali obaveze oko posla i dece, dok su oni bili mlađi?

Mi smo od onih blesavih mama i tata koji su dobili troje dece za šest godina. Kako smo ih gajili sami i uvek radili mnogo, to je bio jedan svakodnevni rolerkoster u kojem sam ja, kao mama štreberka mnogo vremena izgubila pokušavajući da budem savršena žena i super mama, ne shvatajući da je dovoljno da budem dovoljno dobra, da budem aktivno prisutna i da se ne slomim.

Sada iz mene progovara iskustvo, ali tada to je bio beskonačan niz dojenja, presvlačenja, jurenja po parkićima, rada noću od kuće (jer naravno, uvek se radilo više od jednog posla da se preživi), visokih temperatura i izvlačenja slinaca, jurcanja na posao i s posla, osećaja manje vrednosti na poslu s jedne strane i kašnjenja u vrtić, s druge, gde su me posmatrali prekorno kao da sam bila na manikiru a ne na poslu. Na sve to, pokušavala sam da kuća izgleda kao da deca nisu mala, insistirala da majka pravi tortu za rođendan jer zaboga kako će dete u igraonicu s naručenom tortom.

Iz te moje potrebe da pišem o stvarima koje me muče, da podelim s drugim mamam a ono kroz šta prolazim i da se prepoznamo, nastao je Mamin svet, koji mi je mnogo pomogao da kao mama nađem i neki drugi focus i zadovoljstvo u tome što sam ne super, već obična mama. Ova druga, zrelija ja mnogo toga bi drugačije, ali to je process sazrevanja koji naše roditeljstvo prolazi i on je neminovan.

Svi dajemo najbolje od sebe u tom trenutku, a tek kasnije shvatimo da smo mogli malo da odvojimo predaha i za sebe, da malo i sebe poguramo napred na toj našoj “to do” listi. Dobro je ako do tog zaključka dođemo jer smo se razvili kao ličnosti i roditelji i zavoleli sebe još više, a ne zato što nas je muka naterala. One koje se sada bore podsećam da s vremena na vreme obave razgovor sa sobom, da poslažu prioritete i da veruju u fokus I to da majka u avionu ali i svuda uvek prvo sebi stavi masku s kiseonikom i da je to najbolje što radi za svoju porodicu i svoju decu.

Da li sada stižete da se bavite kućnim obavezama pored druženja sa porodicom i posla?

Mislim da nijedna mama se ne pita stiže li, već mora da stigne. Rukovodim se time da nikada ne možemo da uradimo sve, pa svoj život organizujem po prioritetima. Valjda čovek s godinama postane razumniji ili čak nauči nešto iz iskustva, tako da sada pažljivo biram na šta se fokusiram. Što se tiče kućnih obaveza, rukovodim se time da smo lepo nahranjeni, da smo čisti, da je prostor u kojem smo ugodan a ne apoteka. Ne nerviram se više ako ne stignem sve da obavim ilia ko gledam film s porodicom uveče i ostavim sudove za ujutru.

S druge strane, mnogo je lakše kada su deca veća. Imaju svoje kućne obaveze i ozbiljna su mi pomoć, naročito mi je to bilo važno tokom master studija, jer dok traje semestar bukvalno nisam imala vremena ni za šta osim posla, učenja i spavanja, tako da je održavanje kuće bio i ostao posao celog našeg orchestra iako sam ja kao mama, dirigent.

Da li uspevate da se bavite i spremanjem obroka?

Na mojoj listi prioriteta spremanje hrane je dosta visoko, naročito ovde gde jako malo ljudi kuva, već naručuju hranu ili se hrane po restoranima. Mi i dalje verujemo u domaću kuhinju, što manje obrađenih namirnica i da supa mora da se pojede, a ostalo kako hoće. S godinama sam prikupila dosta recepata koji se pripremaju brzo i lako, izbegavam komplikacije i kulinarske majstorije čuvam za praznike i posebne datume u godini. A i kuvanje uvek kombinujem s nekim drugim poslom u kuhinji, a najčešće koristim priliku da slušam podkaste i emisije, pa mi ne pada teško da kuvam.

Kako vam se čini, da li je lakše biti majka sa fiksnim radnim vremenom ili je fleksibilno radno vreme bolja opcija?

Imala sam i jedno I drugo iskustvo, čak sam jedno dve godine radila part time u Agenciji New moment, new ideas i pored toga freelence za moj blog i kao pisac sadržaja. To je bilo ubedljivo najbolji period kada je u pitanju uskladjivanje posla i dece – bila sam mnogo više kod kuće, svoje freelance obaveze sam mogla da obavljam kada oni spavaju, a nije bio problem ni da radim od kuće kada su bolesni. I jedna i druga opcija imaju i prednosti i mane, jer iako je lepo biti bliže deci, dok su deca mala rad od kuće je noćna mora. Ja sam godinama pisala uveče, tek kad oni legnu i to je bilo jako naporno, ali preko dana jednostavno nije bilo tišine i koncentracije za rad.

Iskusila sam i posao čistača ovde u Australiji gde bukvalno radiš po ceo dan, nema pravila i iako imaš fleskibilnost, taj nedostatak strukture dana i planiranja mene je dovodio do ludila. Opet, s druge strane mogla sam da odem na dečije priredbe I događanja, da ih odvedem na sport, pa čak i na plažu u sred dana, što sada sa standardnim radnim vremenom od 9 do 5 ne mogu.

Veliki sam pobornik fleksibilnog radnog vremena za sve, a naročito za roditelje, i ovde u Australiji to je sasvim normalno, dok smo se u Srbiji kroz Udruženje Roditelj godinama borili za takve promene kod poslodavaca, bez mnogo uspeha.

Ja sam inače veliki zagovornik toga da mama sebi sama stvori posao ako ga nema. Današnje tehnologje i u Srbiji a o svetu da ne govorimo omogućavaju da se različiti hobiji i interesovanja monetizuju a s druge strane omogućavaju mamama fleskibiliniji životni ritam i lakše uklapanje obaveza.

Kada ste se prvi put odvojili od deteta na više od par sati?

Jasno se sećam kada smo suprug i ja prvi put ostavili našu najstariju devojčicu prvi put na dva sata. Bio je dugo čekani povratnički koncert Bijelog Dugmeta. Mnogo smo se radovali tome, a onda, usred koncerta smo se pogledali i rekli, 'ajmo mi kući.

Ne sećam se kada sam ih prvi put ostavljala duže, to je svakako bilo s tatom, verovatno oko prvog rođendana. S obzirom na to da sam dojila svu decu, dojenje daje veliku slobodu ali i znači da je mama ipak više vezana uz dete. Tačno da se uvek može organizovati da se ostavi mleko, ali meni je nekako manje bilo stalo da negde odem bez njih nego da im narušim njihovu rutinu. Mislim da su se po prvi put odvajali od nas na više dana tek sa pet ili šest godina, kada su išli na kampovanja s vrtićem.Navikli smo se nekako da idemo svuda “čoporativno” i u tome i danas uživamo.

Koji savet biste dali majkama koje uskoro treba da se vrate na posao?

Meni lično period povratka na posao je bio dosta stresan, naročito s prvim detetom. Ali, kako će neko doživeti taj buran period zavisi od mnogo faktora, pre svega da li se mama oseća spremnom za povratak na posao, da li joj je karijera veoma važna, kome ostavlja bebu na čuvanje i oseća li da će dete biti zbrinuto na pravi način dok je ona na poslu. Mame i same mogu da urade neke stvari kako bi taj period vraćanja na posao olakšale – pre svega da pokušaju da raščiste u svojoj glavi da će beba biti dobro i zbrinuta iako nije stalno s njima, da ukoliko još doje nastave dojenje, jer će ta konekcija značiti detetu. Da uključe druge članove porodice u kućne obaveze i time račiste svoj raspored za više vremena s detetom kada nisu na poslu.

Mogu i da probaju da razgovaraju s poslodavcem o nekoj fleksibilinijoj opciji rada prvih nekoliko nedelja ili meseci dok se ne uhodaju. Znam da to zvuči kao naučna fantastika, ali ako ne pitate, ne znate da li će neko imati razumevanja za vaše nove potrebe. I poslednje, a verovatno najteže – da probaju ako ikako mogu da eleminišu grižu savesti, jer je kontraproduktivna i samo čini da se osećaju loše. Na kraju, možda požele da promene posao tražeći karijeru gde će radno vreme biti fleksibilnije ili će moći da rade od kuće, a mnoge uspešne mame preduzetnice svoje poslove započele su upravo posle rođenja deteta kada su želele da same upravljaju svojim poslom i vremenom.

 

Tekst: Tamara Petković

Fotografije: Privatna arhiva

Pročitajte kako druge mame balansiraju između poslovnih obaveza i majčinstva OVDE.