Maja Vitki gurman blog
Preduzetnica: Maja Petrović

Maja Petrović: : Šta zaista znači biti „sam svoj gazda“

Maja je autor knjige "Gurmanske veze" i bloga "Vitki gurman" - najčitanijeg bloga o zdravoj ishrani i gastronomiji u Srbiji. Pre 8 godina, izašla je iz zone komfora i uplovila u preduzetničke vode, kada je svoj nekadašnji hobi pretvorila u zanimanje. Mada je diplomirani ekonomista (marketing), Maja je prava riznica znanja o svemu vezanom za ishranu.Time je dokazala da se vrednim radom, učenjem i temeljnim pristupom mogu postići rezultati.  

Kada ste odlučili da pokrenete svoj blog?

Bilo je to (davne?) 2012. godine. Tada sam imala u planu da napišem samo nekoliko tekstova u kojima bih odgovorila na najčešća pitanja koja mi postavljaju na tada aktuelnom ženskom forumu – kao i moji prijatelji. A onda sam se neplanirano raspisala i to traje, evo već 9 godina.

Imala sam tada običaj da blog nazivam „moj hobi“. Onda mi je jedna osoba, koja je shvatila i pre mene kako stvari stoje, lepo rekla: „Kada ćeš da prestaneš da nazivaš hobijem nešto što je očigledno tvoj život?“

Kada ste shvatili da će blog postati Vaš primarni posao?

Ka tome sam išla spontano. Prvo se završio jedan od USAID ekonomskih programa na kome sam radila, a nekako odmah nakon toga nastavila sam s jednim inovativnim projektom i blogom. Na kraju sam donela odluku da želim da makar pokušam da se bavim onim što volim i radim od kuće, jer to znači fokusirati se.

Koliko god izgledalo lako i jednostavno, potrebno je puno vremena i planiranja da se pripreme tekstovi i objave. Prvi znak da sam na dobrom putu bio je već 2014. godine, kada sam dobila nagradu za najbolji blog u Srbiji.

Kasnije se dogodila i moja knjiga „Gurmanske veze“, a sada planiram i još jednu – mada mi se ne žuri. Bilo je tada izazovno da kompletan posao oko knjige odradim potpuno sama, naravno uz savete nekih sjajnih ljudi, koji su bili već iskusni u toj oblasti. Još uvek nisam sigurna na koji način želim da se posvetim drugoj – sama, ili s izdavačem.

Koje su prednosti preduzetništva iz Vašeg ugla u odnosu na to da radite za nekoga?

Ona priča kako si sam svoj gazda nikada nije držala vodu. Da se ne zanosimo oko toga.

Momenat kad se započne s radom od kuće ili preduzetničkim aktivnostima – na početku uvek znači da ste vi i direktor, i radnik, i kafe kuvarica, i finansijski menadžer. Zaduženi i za pranje sudova nakon fotografisanja recepata i za marketing... Da sami sebe morate da izbacite ujutru iz kreveta, jer nema ko da vam odbije od plate, ako kasnite na posao. Kao i da obećate sebi da nećete ceo dan sedeti u pidžami, već se ujutru oblačite i šminkate, kao da ćete na posao GSP-om. Nema veze što samo odete iz sobe u sobu.

S druge strane tu su klijenti, računovođa, država i tako dalje. Daleko od toga da se samo vi pitate oko svega i da ste ono što ljudi vole da nazivaju „sam svoj gazda“. Niste.

Čak slobodno smem da kažem i da postajete odgovorniji, jer vi postajete zaslužni za sve dobro što se desi. I krivi za sve ono što je loše. Tapšete sami sebi za ovo prvo. Izvlačite pouke iz ovog drugog.

Istovremeno, kreativnost ne sme da trpi. Usput se menjate. Birate nove teme, tražite nove izazove. Delu publike se to dopada, delu publike ne. Zato tražite balans.

Očigledno da nikako i nikada niste sami u celoj toj priči. (Smeh.)

Ono što je lepo i za šta sam se borila, jeste da sama sebi organizujem radno vreme i rasporede za obavljanje zadataka koje imam. I da oko toga nikoga ne pitam ništa, niti se koga tiče – dok poštujem rokove i ispunjavam sve svoje obaveze, baš onako kako je dogovoreno. Ili bolje od toga.

Neizvesnost u malom, jednopersonskom preduzetničkom poslu je ogromna. Ni malo nalik momentima kad znate da vam plata leže do 5. u mesecu ili ste na „državnim jaslama“. Ipak, nekima sloboda samoorganizovanja više prija od „sigurnosti“ (šta god to danas značilo). Ili ste taj tip, ili niste.

Zato, kada je lepo vreme, namerno ponedeljkom prepodne odlazim na Adu da šetem psa i popijem kafu. I namerno isključim telefon. Ali ću zato istog tog dan možda morati da radim i do ponoći, nekad i do 2 ujutru.

U drugim situacijama, odlazim na plivanje u terminima kada ljudi uveliko rade u kancelariji – oko 10 ili 12 h. Dok sam na treningu, ne razgovaram i ne gledam telefon. Sve obaveze ostavim za „drugu smenu“ u istom danu.

Da li ste imali podršku ljudi iz neposrednog okruženja da pokrenete sopstveni posao?

Ne baš. Kako sam imala zanimljive poslove u delimično internacionalnom okruženju, a s druge strane dosta sam putovala po Srbiji, obilazeći svoje radne grupe u različitim opštinama – svi su mislili da sam luda. I brat, i roditelji, i pojedini prijatelji.

Džabe. Ja sam ekstremno tvrdoglava osoba, kada nešto odlučim. I ne plašim se da probam, istrajem i eventualno – pogrešim. Znala sam samo da ću do kraja života žaliti ako ne pokušam. I eto, u aprilu 2021. biće tačno 8 godina kako „pokušavam“. Sa lošijim i boljim periodima.

A verujte mi da su lošiji periodi OK stvar. Znamo da niko ne radi ništa novo, drugačije – niti iko nešto menja, kada je sve dobro. Problemi su ono što nas gura napred i vadi iz rutine. Toliko cenim te normalne, redovne probleme – da čak i nemam nikavu potrebu da ih nazivam „izazovima“.

Zato volim da kažem da svaki problem postoji rešenje. Samo je potrebno da se saberemo i da to rešenje pronađemo.

Dodaću i to da sam najviše podrške imala od ljudi koji su u ovakvim pričama bili pre mene. Oni su to odmah razumeli. Sličan se sličnom raduje, kao i uvek. (Smeh.)

Da li kao preduzetnik radite više ili manje u odnosu na ranije?

Rekla bih da, kada se sve sabere i podeli - radim isto. Inače sam osoba koja jako poštuje rokove i prilično sam odgovorna – pa ni moji raniji poslovi „za platu“ nisu bili ništa drugačiji. Samo sam tada morala da uđem u kancelariju u 9 h. Da pismeno pitam menadžera/direktora za svaku situaciju koja izlazi iz redovnog „scope of work“. Nema više potrebe da ponedeljkom imamo „staff meeting“ kako bismo koordinirali aktivnosti u timu.

Moramo da shvatimo jednu stvar kada pričamo o količini rada, pa i količini novca. Samozapošljavanje ne znači život u „avioni i kamioni“ uslovima. Čast izuzecima, ali sada pričam o većini.

To jednostavno znači da možete aktivnostima koje ste sami započeli i osmislili, da uz sopstvenu organizaciju vremena, radeći ono što stvarno volite – zaradite jednu dobru platu, koja je u rangu onoga što ste zarađivali dok ste radili za druguga. To je neki minimum koji je neophodan da biste rekli da je sve OK i da ste na pravom putu. Da niste doneli pogrešnu odluku. A onda se naravno trudite da postingnete i više od toga.

Dakle, moja definicija minimuma je makar isti finasijski rezultat, ali drastična razlika u organizaciji života. Meni ovo radi posao, jer je definicija samozapošljavanja koja mi odgovara – ali ne smatram da je univerzalno pravilo.

Koliko je danas u Srbiji teško biti preduzetnik?

Nije lako. Pre ćete moći da podignete kredit ako radite kod preduzetnika nego ako ste preduzetnik. I to je samo jedan od mnogobrojnih primera problema s kojima se sučavamo.

Ali, lako se čovek koji je stvoren za to navikne i na benefite, i na prepreke. Nije ni malo teško da uvidite koji način života vam više prija, ako ste imali priliku da testirate i osetite oba. Nisam sigurna da bih više ikada, sem ako ne budem prinuđena na to, mogla da se vratim na „od 9 do 5“ priču.

Kako izgleda jedan Vaš uobičajen radni dan?

Ovo baš varira. Posao koji ja radim ima sezonsku komponentu i leto je mirno, kao i januar tokom praznika. Kada je period gužve, nekada moram da štampam plan rada, u koji unosim sve aktivnosti vezane za pripremu određenih objava, ubeležim datume kada ih puštam, a zatim se posvetim administraciji (fakture, ponude, i sl.)

U periodima kada je mirno, nekada imam i dane koji prođu u šetnjama i čitanju knjiga. Veći deo tih knjiga je o nutricionizmu, gastronomiji i slično.

Šta mislite da vas čeka nakon 2020. godine?

Pre COVID krize bilo je tu i dodatnih projekata, događaja, više kretanja. Zbog ove svetske krize, 2020. godina je bila statična. Mada, posle preterano dinamične i prezauzete 2018. i 2019. godine, nije mi teško pala pauza (samo da je razlog bio lepši, naravno). Prihvatila sam zastoj kao nešto što je van moje kontrole, pomirila se u startu s tim i koristila vreme koje sam imala da radim ono što mi padne na pamet i prija u datom trenutku.

To što i dalje živimo neko vanredno stanje nije razlog da ne shvatim da odjednom imam više slobodnog vremena. Znam i da to neće trajati. Zato sam rešila da to slobodno vreme proglasim za neku vrstu privremene „oaze“. Umesto da se nerviram, mogu da sakupljam snagu, vidim gde sam, naspavam se, resetujem u svakom pogledu.

Mislim da ćemo tek u narednim mesecima shvatiti da više ne živimo u svetu koji smo imali do marta 2020. godine. Tada, neće više biti bitno da li ste preduzetnik il i ne. Biće samo bitno da imate što više preduzetničke fleksibilnosti i sposobnosti na prilagođavanje. Mislim da je to ključna karakterna osobina za godine koje su pred nama.

Drugim rečima, ne znam ni šta mene čeka, niti šta čeka sve nas. Ali planiram da se snađem u svemu tome.

Fotografija: Privatna arhiva